STALNA POSTAVKA

Imajući u vidu da svakog meseca kustoskinje i kustosi MPU biraju po neki od najreprezentativnijih predmeta iz zbirki i predstvljaju publici u okviru projekta „Predmet meseca“, koji je integralni deo Stalne postavke MPU, Muzej poziva publiku da doživi delove zbirki i na taj način zakorači u umetničko blago Muzeja.

O Zbirkama Metala i nakita; Nameštaja; Stakla, keramike i porcelana; Arhitekture i urbanizma; Tekstila i kostima; Fotografije, primenjene grafike i umetničke obrade knjiga; Savremene primenjene umetnosti (industrijski, modni i grafički dizajn) sa Smiljanom Popov razgovaraju Mila Gajić, Draginja Maskareli, Bojana Popović, Ana Samardžić, Slobodan Jovanović, Jelena Popović, Jelena Perać, Slobodan Jović.

O inicijativi koju je pokrenula, sa ciljem komunikacije sa publikom i oživljavanja delova Zbirki, sa Smiljanom Popov govori Biljana Jotić, direktorka MPU.

Zbirka nameštaja, Ana Samardžić

Zbirka savremene primenjene umetnosti i dizajna, Slobodan Jovanović

Zbirka arhitekture, urbanizma i arhitektonskog dizajna, Slobodan Jović

Zbirka savremene primenjene umetnosti i dizajna, Bojana Popović

Zbirka metala i nakita, Mila Gajić

Knjiga umetnika „Déjà vu“ Borisa Burića predstavlja specifičan pregled akcije umetnika koja je realizovana za istoimenu samostalnu izložbu u Galeriji „Podroom“ u Kulturnom centru Beograda 2020. godine. Čine je kartonske korice urađene u tehnici sitoštampe sa nazivom knjige i 558 strana u tehnici ofset štampe na kojima je, na početku i na kraju knjige, predstavljena umetnička akcija, a između su prazne strane sa numeracijom. Knjiga umetnika „Déjà vu“ je primer autorske poetike Borisa Burića u kojem se umetnička fotografija, performans, dokumentarna fotografija performansa i knjiga spajaju u jedinstveno polje saznanja o materijalizaciji sećanja postupaka koji ostaju zabeleženi na papiru, kao i trenutaka koji su nestali, a o kojima se sećanje relativizuje i gubi.

Maketa skulpture nastala je kao vid prezentacije projekta „Most na Kalemegdanu“. Ideja za projekat dvojice umetnika, Ričarda Dikona i Mrđana Bajića, nastaje 2006. godine, a imala je za cilj realizaciju pešačke pasarele nad prometnim saobraćajnicama koja bi ponovo povezivala jezgro tvrđave i obalu reke. Projekat je u tadašnjim urbanističkim okvirima uspeo komunikacijski, funkcionalno i metaforično da vrati Beogradsku tvrđavu do obale reke.
Danas, ovaj izvedeni objekat, svojim delikatnim, neagresivnim gestom, savlađujući nesklad spajanja istorijskog jezgra i savremenog umetničkog rešenja, uspešno povezuje Knez Mihailovu ulicu, glavnu pešačku zonu grada sa šetalištima duž Save i Dunava.

Venčanica predstavlja izuzetnu kreaciju Aleksandra Joksimovića (1933–2021) iz vremena kada je njegova slava bila na vrhuncu. Nastala je na molbu Nadežde Dosković Gikas, koleginice – ekonomistkinje u Centrotekstilu, čija se kćer Irini 11. aprila 1971. godine udala za kolegu sa studija Branimira Reljina. Više od pedeset godina kasnije, Reljini, oboje profesori Elektrotehničkog fakulteta u penziji, poklonili su venčanicu Muzeju.

Venčanica za Irini kreirana je početkom 1971. godine kada je Joksimović počeo da radi na kolekciji Emina (1971), i koja po upotrebi belog krzna polarne lisice ima bliskost sa venčanicom iz ove kolekcije, a čiji nam izgled nije u potpunosti poznat.

Venčanicu je sašila Smilja Ignjić, uvažavana kao vrhunski majstor svog zanata. Joksimović je prisutvovao svim probama, a bilo ih je najmanje tri.

Fotografije: Dragana Udovičić, Žika Milutinović

Tokom marta, posetioci Muzeja primenjene umetnosti biće u prilici da vide elegantno ogledalo za toaletni sto, u srebrnom ramu, nastalo početkom XX veka u jednoj od najznačajnijih bečkih radionica  za izradu predmeta od srebra – Klinkoš.

Porodica Klinkoš je, kroz nekoliko generacija, negovala i usavršavala zanat izrade predmeta od metala, pre svega od visokokvalitetne srebrnine. Svoj vrhunac firma doživljava u  drugoj polovini XIX veka sa  Jozefom Karlom Klinkošem na čelu. Klijentela koja je poručivala luksuznu srebrninu iz ove radionice pripadala je višem srednjem staležu, ali i evropskom plemstvu.

Oblik ogledala predstavlja pročišćenu i jednostavniju varijantu tipične kartuš-forme toaletnih ogledala, koja dominira poznim devetnaestim vekom. Postavljeno je na drvenoj podlozi, u srebrnom ramu bez ornamenata i dodatnih ukrasa, sa utisnutim žigom radionice i državnim žigom za kvalitet srebra.

Šoljica za kafu sa tanjirićem je rađena kao suvenir povodom magistarske izložbe dizajnera Ljubinka Jovanovića Porcelan u funkciji rada i odmora održane u Muzeju primenjene umetnosti. Izložba je organizovana u periodu od 25. oktobra do 10. novembra 1979. godine i realizovana je kao saradnja Muzeja primenjene umetnost i fabrike Porcelan-Zaječar. Ljubinko Jovanović je u to vreme radio kao dizajner fabrike porcelana u Zaječaru, koja je je već dugo i uspešno sarađivala sa Fakultetom primenjenih umetnosti u Beogradu. Za dobrodošlicu, na otvaranju izložbe posetiocima je poklanjana  šoljica za kafu sa tanjirićem, koje je dizajnirao Ljubinko Jovanović. Na šoljici je ispisan tekst „Zahvaljujemo se za posetu izložbi Porcelan u funkciji rada i odmora“  kao i logotipovi svih učesnika u realizaciji događaja: Muzeja primenjene umetnosti iz Beograda, Fabrike porcelana Porcelan iz Zaječara, Fakulteta primenjenih umetnosti, kao i logo samog autora eksponata, Ljubinka Jovanovića. Izložba Porcelan u funkciji rada i odmora je nagrađena godišnjom nagradom ULUPUDS-a kao najznačajniji likovni događaj u oblasti dizajna za 1979. godinu.

U novu 2024. godinu ulazimo sa Ponoćnom leptiricom, čudesnom crnom haljinom sa šlepom Zvonka Markovića, koja privlači veliku pažnju muzejske publike.

Haljina pripada kolekciji Midnight Butterfly koja je svom autoru donela nagradu Inovativnog talenta francuskog Centra za negovanje luksuza 2015. godine na Pariskoj nedelji visoke mode.

Na ovim fotografijama Dragane Udovičić, haljina je kompletirana širokim kaišem od kože anakonde, kako je prikazivana na nekim revijama.

Haljina sa šlepom izrađena je od hiljada komadića crnog svilenog satena čiji oblik i raspored asociraju na strukturu krila noćnog leptira, čije su metamorfoze životnog ciklusa nadahnule kolekciju Midnight Butterfly Zvonka Markovića. Po pozivu francuskog Saveza visoke mode i mode (Fédération de la Haute Couture et de la Mode), kolekcija je 2015. premijerno predstavljena na Pariskoj nedelji visoke mode (Paris Haute Couture Fashion Week). Bio je to izuzetan  trenutak u Markovićevoj karijeri kada je doživeo pravi trijumf. Tada je dobio i prestižnu nagradu Inovatovnog talenta (Talent de l’Invention) francuskog Centra za negovanje luksuza (Centre du luxe), sa obrazloženjem da je stvaralac koji se na iznenađujući način poigrava materijalima i  tehnikama stvarajući pravu čaroliju. Marković je upoređen sa vajarom koji glinom modeluje svoje skulpture, dok on tekstilom, čipkom  i kožom vaja svoje odevne forme dajući ženskom telu onirični izgled.

Kolekcija Midnight Butterfly je po pozivu predstavljena u Institutu za modnu tehnologiju (Fashion Institute of Tehnology, Art Fashion Department) u Njujorku, kao i na revijama u Šangaju 2018. i u Beogradu 2019.

Haljina i široki kaiš od kože anakonde, koji je na nekim revijama kompletirao model,  postala su deo muzejske kolekcije u oktobru ove godine.

Za predmet meseca novembra odabrali smo dve modne ilustracije iz poslednje decenije XIX veka. Obe ilustracije bile su objavljene u novembru, u nemačkom časopisu Die Modenwelt, jedna 1895, druga 1897. godine.

Nemački časopis Die Modenwelt: die Illustrierte Zeitung für Toilette und Handarbeiten (Ilustrovane novine za toaletu i ručne radove) bio je jedan od inostranih modnih časopisa koji su bili popularni u Beogradu tokom poslednjih decenija XIX i početkom XX veka. Časopis, koji je 1865. godine u Berlinu pokrenuo izdavač Franc fon Liperhajde (Franz von Lipperheide), postigao je veliki uspeh, tako da je izlazio u različitim zemljama čak na 14 jezika. Imao je najveći tiraž od svih modnih časopisa toga vremena, a prodavao se čak i u Brazilu.

Modne ilustracije bile su važan segment evropskih modnih časopisa, i to u dugom vremenskom periodu, koji je trajao od sedamdesetih godina XVII veka pa sve do Drugog svetskog rata, kada modna primat odnosi fotografija. Izloženi predmeti pripadaju zbirci od 33 modne ilustracije iz časopisa Die Modenwelt, nastalih u periodu od 1892. do 1898. godine, koju su Muzeju 2019. godine poklonili potomci poznate beogradske sefardske trgovačke porodice Kalef.

Prva srpska umetnička slikarska i vajarska izložba organizovana je u Somboru 1910. godine, u saradnji srpskog umetničkog udruženja „Lada“ i Dobrotvorne zadruge Srpkinja Somborkinja, a pod pokroviteljstvom srpskog patrijarha Lukijana. Izložba je predstavljala prvorazredni kulturni događaj, koji je imao i snažnog odjeka u onovremenoj štampi. Na njoj je učestvovalo sedamnaestoro slikara i trojica vajara, među kojima su bili Beta i Rista Vukanović, Ljubomir Ivanović, Marko Murat, Uroš Predić, Paja Jovanović, Stevan Aleksić, Đorđe Jovanović, Simeon Roksandić. Bilo je izloženo 110 radova – slika, crteža, akvarela i skulptura.

Autor plakata koji je promovisao izložbu bio je slovački vajar Jovan Konjarek (Ján Koniarek). Likovnom opremom plakata, s centralnom predstavom lovorovog venca i stilizovanim motivima koji nose nacionalnu i hrišćansku simboliku (dvoglavni orao, heraldički štit, krstasti oblici formirani od floralnih motiva) i, eksplicitnije, tekstom ispod njega iskazana je osnovna ideja izložbe, koja je bila i u osnovi umetničkog udruženja „Lada“ – da istakne opšti kulturni napredak srpskog naroda.

Plakat je poklon gospodina Petra Petrovića iz Beograda.

Kada bi septembar bio voće, bio bi grožđe. Vinova loza i grožđe su u umetnosti učestali simboli jeseni i plodnosti, a pošto je septembar mesec kada se uživa u plodovima, gotovo da nema personifikacije pomenutog meseca bez predstave ovog slatkog, sočnog i zrnastog voća.

Pored uobičajenih jesenjih plodova i radosti, ovog septembra možete uživati i u predmetu meseca u Muzeju primenjene umetnosti. U pitanju je dvokrilna komoda, izuzetan i redak primerak nameštaja koji je nastao na našem podneblju, a da je poznato njegovo autorstvo, kao i tačno datovanje.

Komoda je kreativan rad umetničkog stolara Radovana Pantića iz 1878. godine i prema testamentu gospođe Radmile Gagović, čija je želja bila da ovaj komad pripadne Muzeju primenjene umetnosti (što se i obistinilo 2015. godine), nastala je za dvor dinastije Obrenović, a sticajem različitih istorijskih okolnosti, našla se u domu porodice Gagović.

Pored gotovo skulptorski izvedenog duboreza sa motivom grožđa i vinove loze, ono što ovu komodu, napravljenu od četinara i oraha, čini posebno značajnom su i izrezbareni inicijali umetnika „RP” na unutrašnjoj strani desnog krila, kao i godina nastanka na gornjoj površini.

♥ ♦ ♣ ♠
Finale ,,Slagalice” se završilo. Sezona godišnjih odmora i letnje razonode je počela, a šta je zabavnije od igranja karata na plaži?

? Poreklo karata za igru nije poznato s preciznošću zbog nedostatka pouzdanih istorijskih izvora. Smatra se da one verovatno vode poreklo iz Kine već od 9. veka ili sa nekog drugog azijskog područja, a da su sa Dalekog Istoka, preko Bliskog, stigle u Evropu i tu se rasprostranile u 14. veku, u manje ili više sličnom obliku u kom ih danas poznajemo, ali kroz mnoštvo različitih igara. Kroz istoriju, broj karata u špilu, njihov izgled i simboli su se menjali u zavisnosti od doba i geografskog područja, dok je umetničkoj obradi i dizajnu karata uvek posvećivana velika pažnja. Podjednako važno je bilo izraditi i dekorisati kutiju za čuvanje karata.

? Kutija za karte koja se čuva u Muzeju primenjene umetnosti vredan je primerak koji je u limitiranom broju izrađen 1910. godine u jugendstilu, u nemačkoj fabrici ,,Erhard i sinovi” specijalizovanoj za izradu malih predmeta za kućnu upotrebu i poznatoj po veštim majstorima za obradu metala.

⚔ Na poklopcu kutije pravougaonog oblika predstavljena je dinamična scena bitke dve sučeljene vojske, predvođene četvoricom srednjovekovnih vitezova, od kojih svaki na oklopu ili štitu ima jedan od četiri simbola karata: ♠ ♦ ♣ ♥. Scena je izvedena tehnikom inkrustacije na ploči od palisandra, od koga su sačinjeni i unutrašnji drveni delovi kutije, kao i detalji, dok su metalni delovi od mesinga sa delimično očuvanom pozlatom.

♥ Smatra se da su danas univerzalna, 4 znaka koje poznajemo sa karata: ♥ ♦ ♣ ♠, potekla iz Francuske i standardizovala se širom Evrope sredinom 15. veka. Ipak, i danas postoji razlika između boja i znakova karata, koji su se u prošlosti značajno razlikovali u zavisnosti od područja.

♦ Pojedini istraživači ukazuju na to da su najranije karte iz 14. veka imale figure pozajmljene iz društvenih krugova dvora: kraljevi, kraljice, žandari, heraldi, peharnici, sveštenici, kuvari, lakeji, ribari, koji su neretko bili rangirani prema brojevima. Nekada su na kartama bile prikazane i različite životinje poput lavova, medveda, sokolova, lovačkih pasa ili predmeti kao što su šlemovi, oklopi, mačevi, novac… Neki od motiva su bili pozajmljeni iz tarot karata, a neki su, u svedenoj formi, zadržani i danas.

♣ Današnji univerzalni špil ima 52 karte, 2 boje i 4 znaka. Vrlo je zanimljiva etimologija naziva za sva 4 znaka koja je uticala na njihovo značenje i simboliku. Herc ima oblik srca, a ova reč u anglosaksonskom svetu i označava srce, dok se u romanskim jezicima za ovaj znak pretežno koristi reč „cup” (na latinskom „kada”), te je iz nje izveden čitav niz pojmova: čaša, kup, pehar, vaza, kupa (a ako se zapitate zašto je baš kup srce, setite se Kupidona). Karo ima oblik romba ili dijamanta, kako se naziva u nekim jezicima, dok je u romanskim „denari” što je jasna asocijacija na novac i u srpskom jeziku. Tref ima oblik deteline, trolista ili krsta, međutim „baton” ili „baston” znači štap, palica. Pik, naizgled u obliku lista, ali zapravo kao simbol mača, aludira na „peak” (vrh) ali i na „spade” (ašov, lopata).

♠ Vitezovi predstavljeni sleva nadesno na kutiji iz @mpu.rs donekle prate ovu simboliku: prvi konjanik na oklopu i na koplju ima ♠; pešak, njegov pratilac u borbi, na oklopu i štitu ima ♦, dok nosi buzdovan romboidnog vrha. Njima suprotstavljeni u borbi su konjanik u oklopu sa ♣ koji u žestini borbe naleće svojim mačem i strelac, koji na štitu nosi veliko ❤.

Prototip tašne delikatne rozikastobele boje, nijanse dobijene u saradnji sa beogradskim Institutom za kožu, izveden je 1991. u fabrici Merkur u Bačkoj Palanci. Ivanka Jevtović, koja je već deceniju radila tašne i drugi aksesoar za ovu i druge jugoslovenske fabrike, tada je prvi put nastupila kao samostalna modna dizajnerka, sa svojom etiketom: Ivanka Design, Made in Yugoslavia.

Protipi iz ove kolekcije tašni predstavljeni su na Sajmu kože u Parizu i u Njujorku. Zapaženi, oni su doveli do ugovaranja prodaje u njujorškoj robnoj kući Mejzis (Macy’s), čuvenoj i po asortimanu svetskih brendova. Međutim, okolnosti nisu dozvolile prodor dizajnerke na svetsku modnu scenu. Maja 1992. uvedene su sankcije SR Jugoslaviji, a time su obustavljeni i svi međunarodni trgovinski odnosi. Usledio je i krah jugoslovenske modne industrije. Ivankina kolekcija tašni nikada nije realizovana, baš kao što nije zaživela ni njena robna marka.

U zbirci Muzeja primenjene umetnosti se čuvaju lule proizvedene od morske pene (mešram), silikata magnezijuma čija se najveća nalazišta nalaze u Turskoj. Kao veoma pogodan materijal za izradu lula, bio je veoma korišćen u vreme Osmanskog carstva. Mešram je bio izuzetno skupocen, pa su i lule izrađene od tog materijala bile dostupne samo višim društvenim slojevima. O proizvodnji lula od mešrama na Istoku, još od sredine 17. veka pojavljuju se zapisi u putopisima. U Evropu su stigle  trgovinom ili kao deo ratnog plena. Prva proizvodnja lula od morske pene počinje sredinom 18. veka, u Tiringiji i Vestfaliji u Nemačkoj, a zatim se širi na Francusku. Uvezene, grubo oblikovane lule od morske pene najpre su se dorađivale u evropskim radionicama, a posebna ažnja bila je posvećena dekoraciji. Početkom 19. veka Beč postaje centar za proizvodnju luksuznih lula od morske pene. Bile su to lule sa raskošnom dekoracijom u rezbariji. Tako dekorisane podsećale su na slonovaču.

Zbirka Muzeja primenjene umetnosti sadrži 22 lule od morske pene koje su nastale tokom 19. veka. Sve su proizvedene u kombinaciji sa metalnim okovom, dok većina poseduje i sačuvane drvene čibuke. Na mnogima se nalaze inicijali majstora sa urezanom godinom nastanka. Masivne lule iz zbirke kojoj pripada i lula pod inv.br. 1691 poseduju bogatu dekoraciju. Veoma popularne teme za dekoraciju tih upotrebnih predmeta su scene iz lova ili, kao što je slučaj sa pomenutom lulom, scene iz bitaka hrišćana i muslimana.

Keramički tanjir iz 1965. godine, predstavlja vredan primerak stvaralaštva Ivana Tabakovića iz njegove posleratne faze. Tokom svog formiranja, kao đak Hinka Juna i Zagrebačke Akademije za umjetnost i obrt, Ivan Tabaković je stekao prva  znanja o keramici, kojom se bavio tokom čitavog života.  Snažan preobražaj slikarskog jezika u njegovom stvaralaštvu potpuno je postao jasan posle  izložbe iz 1955. godine pod nazivom Poreklo i oblici likovnog izražavanja. Ova radikalna prekretnica njegovog umetničkog pristupa postala je vidljiva i na delima od keramike.  Trouglovi, spirale, krugovi i preseci, na ovom tanjiru, ne predstavljaju dekorativne elemente već su potpuno u skladu sa novim idejnim i estetskim zaokretom. Za ovu fazu Tabakovićevog  rada karakteristična su istraživanja na polju nauke, kroz proučavanje zakona prirode i univerzuma. Tabaković kroz eksperiment svojevrsnog modernizma transformiše ustaljene principe stvarajući sopstvene sisteme umetnosti.

Tanjir na poleđini ima potpis u vidu ćiriličnih inicijala.

Ivan Tabaković (1898-1977), akademik, profesor, slikar i keramičar. Slikarstvo je studirao na akademijama u Budimpešti, Zagrebu i Minhenu. Kao pedagog Škole za primenjene umetnosti, Likovne akademije i Akademije primenjenih umetnosti, izvršio je snažan uticaj na brojne generacije umetnika na ovim prostorima. Na Akademiji primenjenih umetnosti je radio kao profesor za unikatnu keramiku, crtanje,  slikanje, projektovanje i modelovanje. Jedan je od osnivača umetničkih grupa: Zemlja, Dvanaestorica, Šestorica.

Istoriju bočica za parfem možemo pratiti još od vremena starog Egipta. U rano moderno doba ova bočice se prave u raznim oblicima i od različitih materijala, dok se u 19. veku u njihovoj proizvodnji primenjuje klasičan dizajn.

Minijaturna srebrna bočica za parfem s kraja XIX i početka XX veka ukrašena je motivom cveća u kartušu, a zatvara se metalnim zatvaračem sa navojima i aplikatorom. Bočica iz oko 1900. godine, takođe je malih dimenzija. Napravljena je od brušenog stakla, sa dekorativnim metalnim zatvaračem i predstavlja tipičan ženski modni detalj iz ovog perioda.

Bočice za parfem sačuvane su u porodici dr Radmile Popović Petković (Beograd, 1920–1976), arhiviste i naučnog saradnika Istorijskog instituta SANU. Tokom 2020. godine njena ćerka, Dragana Petković iz Beograda, poklonila je ove predmete Muzeju.

U znak poštovanja prema nedavno preminuloj multimedijalnoj umetnici Jagodi Buić (14. 3. 1930, Split – 17. 10. 2022, Venecija), kao Predmet meseca izložili smo Feštu.

Delo je nastalo krajem šezdesetih godina 20. veka, u deceniji kada je tapiserija postala primarna oblast stvaranja Jagode Buić. Ono se odlikuje apstraktnom geometrijskom kompozicijom, naglašenom teksturom vunene niti, delikatno usklađenim jarkim koloritom, kao i „izrezanim“ delovima koji u celinu, kao ravnopravni element, uvode površinu zida na kome je izloženo. Tapiserija je svojevrsni „posrednik“ između prve faze u radu autorke i njenog zrelog opusa koji joj je doneo oreol svetski priznate umetnice.

Fešta je dobila nagradu Zagrebačkog salona 1969. godine, a predstavljena je i u Buenos Ajresu, kao i na Međunarodnom bijenalu tapiserije u Lozani – tada najznačajnijoj manifestaciji savremene tapiserije.

P. S. Jagoda Buić je prvi put izlagala tapiserije upravo u našem Muzeju. Bilo je to 1963. godine na izložbi Savremena jugoslovenska tapiserija, koja je prikazala domete ove tada omiljene umetničke discipline, a koja je u Jugoslaviji praktikovana tek desetak godina. Deceniju kasnije, Jagoda Bujuć je svrstana u krug najznačajnijih tapiserista sveta koji su menjali poimanje ovog medija.